Reci nam nešto o tvojim počecima u rukometnom klubu „Sintelon“ iz Bačke Palanke gde si i rođen. Znamo da je nekada to bio veliki gigant a sada je to novoformirani rukometni klub „Lavovi BP“?

• Po mom mišljenu, bio je to najkvalitetniji klub u Srbiji za rad sa mladim igračima. Mislim da je cela moja generacija imala sreću da počne da trenira rukomet u tadašnjem Sintelonu. Imali smo uslove za trening kakvi se danas samo mogu poželeti, dva školovana trenera koja su sa nama radila kvalitetno. U to vreme mi nismo plaćali termine u hali, opremu i sl. Troškove odlaska na rukometne kampove i pripreme uvek je snosio klub, još da napomenem u to vreme je klub imao dva svoja autobusa. Čak smo bili i stipendisti našeg kluba, što mislim da danas ne postoji ni u jednom klubu u Srbiji. Cela moja generacija duguje zahvalnost tadašnjem rukovodstvu i stručnom štabu. Jako mi je krivo što klub nije preživeo vreme tranzicije. Posle nekoliko godina bez pravog rukometnog kluba u Bačkoj Palanci, bivši igrači Sintelona su oformili iz čiste ljubavi i entuzijazma RK Lavove i za par godina stigli do Super B lige. Pogotovo mi je drago da imaju velike uspehe u mlađim kategorijama i to sve sa decom iz našega grada, tako da imaju punu moju podršku.

Iz Sintelona si odlučio da pređeš u španski „JD Arrate” u kome si se zadržao od 2008-2011. Opiši ukratko kakve je ambicije imao klub obzirom da su ti u klubu društvo pravila dva veoma iskusna igrača, Bogdan Petričević i Tin Tokić?

• Prvi inostrani klub JD Arrate je iz moje perspektive bio savršen klub za mene i moju karijeru u tim godinama. Te 2008. godine klub je izborio igranje u EHF kupu, gde smo stigli do polufinala, i završio je 7. u tadašnjoj Asobal ligi, po meni i najjačoj rukometnoj ligi na svetu. Na žalost počela je ekonomska kriza i klub je posle 3 godine proglasio bankrot. Za mene je bilo dobro što sam kao mlad igrač igrao 3 godine 60 minuta u jakoj ligi sa i protiv odličnih igrača. Pored Tina i Bogdana naveo bih i Dalibora Čuturu i Gojka Vučinića koji su mi tada mnogo pomogli.

Nakon gašenja Španskog kluba, prelaziš u švajcarski klub iz Lucerna, Krins. Kako bi uporedio španski i švajcarski rukomet. Koje su razlike?

• Posle JD Arrate-a prešao sam u švajcarski Kriens i želja mi je bila da se što više približim Nemačkoj Bundes ligi. Kriens je bio savršen za to, u Švajcarskoj ligi se gaji isti rukometni stil kao i u Nemačkoj. Klub je jako stabilan i uslovi za napredak su odlični. Razlike između Španskog i Nemačkog rukometa su velike. U Španiji se više radilo na taktici i tehnici, dok se u Švajcarkom i Nemačkom više radi na fizičkoj spremi.

2015. godine se odlučuješ da “zagrizeš” ozbiljan zalogaj. Seliš se u nemački Gepingen koji je Nemačko prvenstvo osvajao 9 puta a LŠ i EHF Kup 2 puta. Na finalnom turniru ste izgubili od Danskog Holstebroa i Rajn Nekar Levena u EHF Kupu 2013. godine da li su to bili teški porazi za tebe?

• Posle godinu dana provedenih u Švajcarskoj dobio sam ponudu da pređem u nemački Frisch Auf Göppingen 2012. godine. Svaki poraz je težak i jako mi je krivo što nismo uspeli da osvojimo tada EHF kup. Imali smo jako teškog protivnika u polufinalu RNL koji je tada bio u naletu.

Kakav odnos si imao u klubu sa Balkancima? Tu su bili Mitar Markez, Marković Žarko, Primož Prošt, Momir Rnić i Tahirović Enid. Može li se reći da je to bila prava Balkanska kolonija?

• Za Frisch Auf i važi priča da je uvek bila Balkanska kolonija, mi smo u inostranstvu svi zemljaci i uopšte ne pravimo razlike odakle je ko došao. Čak nas i domaći tamo oslovljavaju sa Yugosi.

Od 2015. godine pa do 2017. godine igrao si u Austrijskom Bregencu koji je takođe bio devetostruki šampion države. Što se tiče domaćeg prvenstva jednom si uspeo da ga osvojiš dok u Evropskim takmičenjima u kvalifikacionoj rundi 2 zaustavio vas je danski Skjern dok ste godinu kasnije stigli do treće runde i prepreka je bila Porto gde si se borio kao lav i za dve utakmice postigao 8 golova. U klubu je bio i mladi Ante Esegović koji je beležio ozbiljne partije u dresu Bregenca, kako bi ocenio sklop celog kluba?

• Posle 3 godine provedenih u Nemačkoj potpisao sam ugovor za austrijski Bregenz. Dva puta smo igrali 3. kolo kvalifikacija za EHF kup i ispali smo nesrećno. Ali najžalije mi je što smo za jedan gol ispali u kvalifikacijama za Ligu šampiona od portugalske Brage. U Bregencu je isto bila mala Balkanska kolonija, tu je bio i Ante koji je rođen u Austriji. Ante je veliki talenat i mogao bi postati odličan igrač, ali su ga povrede malo omele i nadam se da će ga ubuduće zdravlje služiti da uspe u tome.

Sada si u Švajcarskom Kadetenu iz Šafhauzena. Igrali ste protiv Ukrajinskog Zaporožija, ponovo je utakmice vodila Balkanska kolonija Šešum, ti i Tominec dok je Gabor Časar u prvoj utakmici briljirao sa 12 postignutih golova što je bilo dovoljno da dočekate u Šafhauzenu ZTR Zaporožije sa +3.

• U gostima smo pobedili 3 razlike i obezbedili dobar kapital za utakmicu kod kuće koju smo dobili 7 razlike i plasirali se u 3. kolo EHF kupa. U trećem kolu sastajemo se sa španskim Logronjom i mislim da nas očekuju dve teške i neizvesne utakmice. Ovde u Kadetenu isto postoji Balkanska kolonija, ali mislim da ne postoji ekipa bez nas Yugosa.

Što se tiče reprezentacije pretpostavlja se da je najdraži nastup onaj iz Beograda 2012. kada ste uzeli srebro. Kako bi opisao taj događaj i da li si se nadao tome?

• Taj događaj bih opisao kao vrhunac karijere, tu emociju kada kod kuće i za svoju zemlju osvajaš medalju ne mogu rečima opisati. Ostaje žal što nismo uspeli da osvojimo zlato, ali ne treba biti nezadovoljan. Igrati pred 22000 svojih navijača je neprocenjivo.

Foto: Privatna arhiva - Bojan Beljanski

Krajem oktobra u kvalifikacijama za EURO 2020 Srbija će igrati protiv Švajcarske u “Bossard” areni u Švajcarskom Cugu. Kakav ishod meča očekuješ?

• Nadam se da ćemo da pobedimo i svim srcem navijam za svoju zemlju. Mada neće biti baš lako, Švajcarska reprezentacija je dosta napredovala i zajedno su već nekoliko godina, ali verujem u pobedu i jedva čekam da gledam taj meč.

Kada budeš završio karijeru po čemu bi voleo da ostaneš upamćen i poruči mladim polaznicima šta je prvenstveno najbitnije da bi došao do uspeha?

• Prvenstveno bih voleo da budem upamćen kao fer sportista i dobar čovek. A mladim polaznicima bih poručio da moraju biti uporni i istrajni, a da bi to bili moraju da vole ono što rade. Dovoljno je teško čak i kada voliš.