Fudbalska istorija beleži da je legendarni Stenli Metjus (1915. - 2000.) 33 godine bio profesionalac. I srpski fudbal ima „svog Metjusa“: Dragomira Šušnjara (50) iz Barande, koji u biografiji ima 32 odigrane sezone!

Dragomir Šušnjar, "Stenli Metjus iz Barande"

   - Karijeru sam „neplanirano“ završio - kaže Dragomir Šušnjar - Zbog loše finansijske situacije, Radnički iz Barande, za koji sam do prošle godine igrao, je odustao od takmičenja. Neki se šale na tu temu, pa kažu da je klub morao da se ugasi da bi ja prestao da igram. Počeo sam da treniram u mlađim kategorijama Omladinca iz Opova, da bi u prvom timu debitovao daleke 1983. sa 16 godina. Posle dolaska iz vojske, nastupao sam za beogradske klubove Trudbenik, Polet, Sinđelić, PSK iz Pančeva. U Omladinac iz Opova i u Trudbenik vraćao sam se nekoliko puta. Kada sam sa navršenih 32, 33 godine života rešio da završim karijeru, „pojavili su se problemi“. Pošto sam živeo tik uz igralište Radničkog iz Barande i slobodno vreme provodio na njemu, ljudi iz kluba su me zamolili, u početku više stidljivo, da me registruju za Radnički i da igram samo onda klada imam vremena ili baš kada nemaju dovoljno igrača. Međutim, uvek je neko nedostajao. Baranda je malo mesto: skrpoman fond igrača, koji rade po smenama ili se bave poljoprivredom. Dešavaju se i povrede. I tako, još petnaestak godina.

Dragomir sa sinovima Milanom i Aleksandrom

   Fudbal: nekada i sada!?

  - Svi smo, pomalo, nostalgični prema starim, dobrim, vremenima - priznaje Šušnjar - Neosporno je da se nekada igrao mnogo bolji fudbal. Kada danas, na primer, Sale Ilić napravi lažnjak i pošalje protivničkog igrača „po burek“ pišu se hvalospevi, jer se to, zaista, retko viđa. Ranije smo u svakoj ekipi imali po nekoliko igrača koji bi protivnika „slali u trafiku po novine“ ili bi lobovali golmana na gol liniji. Ili, bi dali gol makazicama ili iz voleja. Zato su na naše utakmice dolazilo i po nekoliko hiljada ljudi. Danas publiku čini rodbina, prijatelji igrača“ ili fudbalski zanesenjaci, koji uglavnom kući odlaze razočarani. Imao sam sreće da sam igrao sa pravim majstorima, od kojih sam „kupovao fazone“. Imali smo, na primer, u ekipi Simu Slona, koji je igrao levo krilo. Često se vraćapo na mesto beka, uzimao loptu od golmana i tada bi „počinjao šou“: predriblao bi nekoliko puta sve od gola do gola i sve bi se okončalo pogpotkom ili aistencijom. Da ne pričam o slodnjacima, kada su se golmani „molili Bogu“. Imali smo i „debelog Joksu“, koji je po polusezoni davao po 22 gola, a imao je 105 kilograma! Ne tako davno, pitao mi protivnički igrač, „moj flaster“: „Matori, koliko imaš godina? „ Imam 37, ali sam rano osedeo. Nasledno!“ Jednostavno, nisam hteo da ga „ubijem u pojam“ i da mu dam malo volje. Pred kraj karijere, saigrači su mne zvali „Deda!“. Kada igramo na strani, a to čuju protivnički navijači, počnu prozivke: „Deda idi u poštu i čekaj penziju!“. Ili, „Deda, idi na Kalemegdan i igraj šah!“. Ja, u inat, dam tri gola i pobedimo 3:2! Na samom kraju igrao sam zajedno sa sinovima Aleksandrom i Milanom, sada prvotimcima Donjeg Srema. Često sam voleo da se šalim, pa bih vikao: „Sale, daj loptu tati! Ako ne daš, tražićeš sutra pare za markicu!“ Za 32 sezone odigrao sam sigurno 600 - 650 prvenstvenih utakmica. Bio sam prvak sa Trudbenikom, Sinđelićem, Omladincem iz Opova, Radničkim iz Barande… Po sezoni sam davao desetak golova, pa izračunajte sami! Sada mi je najveće zadovoljstvo da gledam svoje sinove Aleksandra i Milana, koji igraju za Donji Srem. U meni imaju najvećeg kritičara, ali i podršku. Svakog dana prevaljuju po 70 kilometara u jednom pravcu. Naporno im je i trudim se da im sve to nekako olakšam.