Safet Sušić

Od brdovitog Balkana do modrog Lamanša ime Safeta Sušića izgovaralo se sa dužnim poštovanjem i respektom. Za prijatelje i saigrače jednostavno Pape, bio je umetnik s loptom kakvi su mogli retko da se sretnu na evropskom kontinentu osamdesetih godina prošlog veka. Imao je brazilsku čaroliju u nogama. Dokazao je to u Sarajevu, u koje je stigao kao osamnaestogodišnjak iz rodnih Zavidovića 1973. godine, kasnije prešao, i “overio” majstorstvo u Pari Sen Žermenu. Igračku karijeru je završio 1992. godine u francuskoj “Crvenoj zvezdi” (Red Staru iz Sent Ouena, op. a.). U dresu reprezentacije Jugoslavije odigrao je 54 utakmice i postigao 21 gol.
Na stranicama Sportskog žurnala Milan Lane Jovanović, reprezentativac Srbije koji je igrao na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi pre deset godina je izjavio: “Safet Pape Sušić je moj idol!” Pozvali smo Francusku, a s druge strane prepoznatljiv glas fudbalskog čarobnjaka. Obradovao se našem pozivu.
-Pozdrav za Banjaluku u kojoj sam uvek bio oduševljen, kada dođem – rekao je na početku razgovora Safet Sušić, a potom dodao:
-Video sam intervju Milana Jovanovića iz Žurnala koji ste mi poslali na “viber” i obradovali ste me. Uvek kada čovek tako nešto pročita o sebi bude ispunjen zadovoljstvom i lepim utiscima. Drago mi je da sam bio idol jednom mlađem igraču i to saznanje me pričinjava ispunjenim i srećnim, bilo da se radi o fudbalerima koji su igrali u moje vreme ili posle mene, velika je to stvar.
Da krenemo od Mondijala u Italiji pre tri decenije, Jugoslavija je bila peta. Argentina je bila nesavladiva prepreka u četvrtfinalu?
-Uhhh, bolna rana. Mislim da nije bila sramota izgubiti od takve reprezentacije kao što je tada bila Argentina, pogotovo s Maradonom i Kaniđom. Objektivno tu utakmicu mogli smo da pobedimo, da nije bilo ranog iskuljučenja Refika Šabanadžovića u 30. minutu. Iako smo, uključujući i produžetke, igrali 90 minuta sa igračem manje na terenu, favorizovana Argentina ništa nije bila bolja od nas. Imali smo tu nesreću da ostanemo s igračem manje, ali i u tim uslovima smo uspeli da ne primimo gol, što je bio podvig. Onda su došli penali i lutrija, sreća je stala uz Južnoamerikance.
Mnogi kažu da je prošla Argentinu Jugoslavija bi bila svetski prvak, Vaše mišljenje? 
-Ne verujem. Posle te utakmice bilo je prisutno razočarenje na sve okolnosti koje su viđene, ali je veliki uspeh doći u četvrtfinale Svetskog prvenstva. Mislim da je švajcarski sudija Kurt Retlisberger pogrešio kod dodeljivanja dva žuta kartona Šabanadžoviću, jedan od njih nije bio… Presudio je autoritet Maradone. Sudbina je tako htela. Argentina je igrala finale i poražena od Nemaca s kojima smo mi otvorili takmičenje u našoj grupi, ne baš pohvalno.
Imali ste jednu sjajnu priliku u Firenci tog 30. juna 1990. godine, da Ste postigli gol, Jugoslavija bi igrala polufinale. Sećate se toga?
-Sećam. Bio je jedan centaršut, nisam primio loptu kako treba, što je meni nesvojstveno, odbila se u dug for i golman Gojkoečea je “pokupio” ispred mene. Zamalo sam zakasnio. Iskren da budem iznenadila me ta lopta, jer sam očekivao reakciju odbrane Argentine glavom, protivnički igrač je promašio, bio “nizak”, a ja nisam reagovao kako se očekivalo. Da smo imali jedanaest igrača dali bismo gol i verovatno pobedili Argentinu koja za 120 minuta na terenu nije napravila ništa specijalno, postigla je jedan gol koji je poništen zbog ofsajda. Mi smo bili nadahnuti i motivisani.
Vaš tadašnji saigrač Faruk Hadžibegić je rekao: “da je Jugoslavija 1990. godine bila prvak sveta ne bi se raspala”?
-Faruk je neviđeni optimista, veliki. Ne verujem da bi se išta promenilo i da smo bili prvaci sveta. Već pre toga desile su neke stvari koje su najvljivale da će sve da bude vrlo loše. Sećam se Zagreba i utakmice sa Holandijom kada je čitav Maksimir navijao za goste, a nama zviždao. Bilo je to posle one utakmice Dinamo – Crvena zvezda na kojoj su tenzije prešle fudbalske granice. Nagoveštaji su, zaista, bili loši.

Da se okrenemo lepšim temama. Prvi Ste, i za sada jedini, selektor koji je BiH odveo na jedno veliko takmičenje, na Mondijal u Brazil 2014. godine?
-Od prvog dana bila je izuzetno dobra klima u ekipi, među igračima, Fudbalskom savezu, celi ambijent u zemlji bio je pozitivan. Svi su bili za reprezentaciju, stajali iza nje. Imali smo ogromnu podršku publike i na gostovanjima. Od prvog meča u Lihtenštajnu i visoke pobede 8:1 krenule je sve kako treba. Ta utakmica, ogromna pobeda protiv slabe ekipe, ulila nam je veliko samopouzdanje, dala elan svim igračima i na kraju završili smo na prvom mestu u grupi. Grčka nam je do poslednjeg trenutka bila veliki konkurent. Imali smo zaista dobru i jaku reprezentaciju.
Dobijali Ste javno velike pohvale tokom kvalifikacija jer su “Zmajevi” igrali zaista fantastično?
-Svi su nekako isticali tu našu ofanzivnu igru, sa dva napadača u svakoj utakmici. Dali smo puno puno golova, stvarali dosta šansi, a ljudi vole da vide takav, ofanzivni, fudbal. Bila je to super generacija i nije nikakvo iznenađenje što smo igrali na brilijantan način, efikasno i ubojito. Bilo je svakakvih pozitivnih epiteta.
U Brazilu je BiH pokazala “jugoslovensku slabost”, u javnost su “isplivale” mnoge negativne stvari i afere?
-Nije bilo negativne atmosfere. Sve je proteklo bez problema, pripremne utakmice u Americi, sam put, taj ambijent uoči Mondijala… Jedino što se moglo primetiti, kada smo došli u Brazil, bilo je malo priblema jer su igrači premalo mislili na utakice, a previše o porodicama, ženama, deci, devojkama i tu su se pojavili sitni nesporazumi koji su uobičajeni u takvim okolnostima. Znate, kada ste zajedno 45-50 dana, igrate samo utakmice, trenirate, zajedno ste u hotelu, normalno je da se pojavi nervoza, dođe do monotonije, zasićenja…
Ipak, mediji su pisali…
-Da je bilo problema sve bi bilo drugačije. Ali već u sledećim kvalifikacijama ja sam i dalje bio selektor, a većina igrača iz Brazila je nastavila da igra za reprezentaciju. To govori da nije bilo neslaganja na Svetskom prvenstvu. Ali, znate kako, kada javnost očekuje jedno, to se ne dogodi, onda se mediji upuste u neke stvari, “analize” i pišu o stvarima koje su predimenzionirane. Ne ostvariš očekivani rezultat i odmah si podložan kritici i negativnim konotacijama.
Da li je, objektivno, BiH mogla da prođe u drugi krug Svetskog prvenstva 2014? 
-Kad imaš u grupi Argentinu znaš da će biti prva, pogotovo ako je tu još Lionel Mesi. I pre starta takmičenja znalo se da će nam Nigerija biti veliki protivnik za drugo mesto. To je reprezentacija koja je dosta puta učestvovala na mondijalima i velikim takmičenjima, država sa 130 miliona stanovnika. Ta utakmica i jeste bila ključna. Na našu nesreću poništen nam je čist gol, da je tada bio “var” pobedili bi sigurno, ili u krajnjem slučaju ne bi izgubili. Iskren da budem suđenje na toj utakmici nije bilo na nivou. Iznenadilo nas je, jer su svi znali da će meč Nigerija – BiH biti ključna u našoj grupi, da ulogu sudija nisu obavljale renomirani, vrhunski arbitri, već je uloga dodeljena nekim amaterskim sudijama s Novog Zelanda. Takvu utakmicu je trebalo da sude sudije s kredibilitetom!
U utakmici formalnosti ispisali ste novu stranicu istorije fudbala u BiH, pobeđen je Iran što je prvi trijumf “Zmajeva” na svetskim prvenstvima?
-Za nas je to bila formalnost, ali za Irance nije. Da su nas pobedili sa dva gola razlike oni bi prošli u drugi krug umesto Nigerije s kojom su igrali nerešeno. Odigrali smo dobro i korektno, pobedili 3:1 i ispisali istoriju, na lep način se oprostili od Prvenstva sveta na kojem sam debitovao kao selektor. Lepo iskustvo. Šteta što nismo otišli dalje, nedostajalo je samo malo sreće. 
Kada, i pod kojim uslovima bi se Safet Sušić vratio na mesto selektora BiH?
-Nikad ne reci nikad! Sad govoriti o reprezentaciji ne bih hteo. Zavisi od mnogih faktora i situacije. Pre nego što sam postao selektor, svaki put kada je bila smena zvali su me, nisam bio zainteresovan. Ne bih voleo da vodim reprezentaciju teko onako, čisto da budem samo selektor. Želim rezultat jer sam uvek bio fajter! Bitna je procena, a kada vidim da imamo bar 40 odsto šansi za dobar rezultat, onda razmatram tu ponudu. Mesto selektora BiH sam prihvatio u trenutku kada je reprezentacija bila kvalitetna, kompaktna, sastavljena od sjajnih igrača. Imao sam dobru procenu, video sam da može da se napravi rezultat i došao sam. 
Da Vas danas pozovu iz FS BiH da budete selektor jer imate rejting, da li bi prihvatli?
-Otišla je jedna generacija sjajnih igrača, ovi što su ostali, njih nekoliko, su na zalasku karijera, sve je manje kvalitetnih fudbalera u BiH. Kada će ponovo da se stvori tim kao što je bio u Brazilu, na Mondijalu, 2014. godine, zaista ne znam. Treba da prođe vreme. Valjda će doći i ta druga generacija posle brazilske.
Na kraju pitanje – da li se slažete sa idejom Regionalne fudbalske lige na prostoru bivše Jugoslavije, pa i šire?
-Zašto da ne?! Kad bi mogli da se stvore uslovi. Treba da se sledi primer u košarci, to je dobar pokazatelj. Takva liga bi, siguran sam, podigla kvalitet fudbala, donela veliko interesovanje, privukla sponzore, bila bi jaka i zanimljiva, moglo bi da se zaradi i od TV-prava. Samo je važno da se stvore pretpostavke i obezbede uslovi. Glasam za takvu ligu! U interesu fudbala.

Miljanić – gospodin i veliki stručnjak

U Banjaluci ste u januaru 2014. godine na manifestaciji “Dan fudbala Republike Srpske” dobili Zlatnu povelju “Miljan Miljanić” kao prvi dobitnik iste. Šta za Vas to znači i predstavlja?
-Miljan Miljanić je čovek, kojeg sam izuzetno cenio i poštovao. I kao čoveka i kao stručnjaka. Nije slučajno bio u Real Madridu. Radi se o osobi bez greške! Mene je posle Svetskog prvenstva u Španiji 1982. godine bila sramota da ga pogledam u oči kada ga sretnem. Zaista smo imali sjajnu generaciju fudbalera, ali nismo uspeli da prođemo prvi krug, takmičenje po grupama, što je u zemlji dočekano kao neuspeh i katastrofa. Miljan Miljanić nikada nije zamerio nikome, a trpeo je mnogo. Protiv igrača od njega nikada nisam čuo nijednu jedinu reč. Bio je gospodin, veliki strčnjak i ta nagrada koja je nazvana po njemu mi je posebno draga. Dodatnu draž daje činjenica da sam je prvi dobio.

Najbolji u BiH po izboru UEFA

UEFA Vas je 2000. godine, kada je proslavljala jubilej 50 godina postojanja, proglasila za najboljeg fudbalera BiH u poslednjih pola veka. Kakav je osećaj?
-Mislim da je zadovoljstvo, kada te neko izabere i dodeli priznanje, veliko. Međutim, titula najboljeg je relativna stvar. Ja bih izbacio taj termin, više mi se sviđa onaj: “jedan od najboljih”. Mislim da nisam najbolji, ali da se nalizim u grupi najboljih. To je prihvatljivija varijanta i draže mi je čuti. A najgora solucija je kada ti neko kaže: “najbolji si odmah posle tog igrača”.
Recimo Dragana Džajića?
-Sad Ste me baš nasmejali. Rekao sam uopšteno. Svi vrlo dobro znamo ko je Džajić u svetu jugoslovenskog i svetskog fudbala. Ipak, zadovoljstvo pričinjava kada si najbolji, ali ti nije prijatno u odnosu na ostale ljude. Zato bih taj komplimen “najbolji” izbacio, tačnije zamenio tezom “jedan od najboljih”. 

Zvezdin uspeh nedostižan

Da li će neki od klubova bivše Jugoslavije, u dogledno vreme, ponoviti uspeh Crvene zvezde iz 1991. godine?
-Jako teško. Gotovo nikako! Zašto? Zato što najbolji igrači idu u najjače lige sveta, englesku, u Španiju, Nemačku, u Italiju, doduše sada mnogo ređe nego ranije. Da bi osvojio Ligu šampiona moraš da imaš desetak vrhunskih stranaca, a to ne može da ostvari nijedan naš klub. Zato je teško, van ovih evropskih zamlja, doći do “srebrne amfore”. Možda je mogao Ajaks u nedavnom naletu, ali sada više ne, ne mogu ni klubovi iz Belgije, Portugalije, Grčke… Ekipe iz Engleske, Španije, Nemačke, Italije i eventualno Francuske, zahvaljujući jedinom konkurentnom Pari Sen Žermenu, imaju uslove za te rezultate. Zvezda je bila šampion Evrope kada su bila dozvoljena dva-tri stranca u ekipi, a sada imate učesnika Lige šampiona koji u svojim redovima nemaju domaćih igrača. Zato mislim da je Zvezdin uspeh nedostižan za naše klubove.

(Zbog velikog interesovanja objavljujemo kompletan intervju Safeta Sušića objavljenog u Sportskom Žurnalu 25. maja 2020. godine)