Imali smo priliku u zadnjih par dana da prisustvujemo pravim vrhunskim trilerima i zapletima u našem malom mestu. Gorčilo iz serije „Stižu dolari“ ili Saša Turović iz sage Kremonelo i priključenije, pitanje je da li između dvojice protagonista postoji neka suštinska razlika? 

No to je sve stavljeno u drugi plan jer kod nas u našem malom mestu, glavni igrači nikada nisu bili Gorčilo i Saša, u našoj priči glavni igrači su na svojim pozicijama već sigurno dvadeset godina. Zli jezici bi rekli da ih je neko super lepkom zalepio za stolice na stadionu, pa ne planiraju da odu sve dok ih priroda ne pošalje gore malo iznad velelepnog objekta, sa kaskadnom tribinom, koji je izgrađen zaslugom nekadašnjeg gurua a sadašnjeg dežurnog krivca.
Kada život pogledam (ili bar probam) kroz naočare nekoga sa više iskustva onda shvatim da razni ljudi prave razne trule kompromise radi nekih ciljeva koji su njima u tom trenutku bitni. Jedino što nikada neću i ne mogu razumeti je patetika! U društvu koga je nekada tukao glas da je društvo drskih seljaka i ratnika, ratnika koji su sa samopouzdanjem več pred boj govorili „ja ću otić sutra u Kosovo i…. “ znamo svi ostatak Kneževe večere. Zašto čovek koji patetično glasa za prihvatanje Turovićeve ponude, u trenutku kada je očigledno da će biti odbijena, posle samo par minuta prihvata da bude Kalif umesto Kalifa? Gde je onaj Srbin koji će bez patetike da kaže da on može i da on hoce?! Gde se nalaze ljudi kojima će vrlina biti to što su bolji a ne potencijalno manje loši od "kamiondzije iz Čikaga"?!?! 

Davno je Al Kapone rekao da su svi gangsteri dok pravi gangster ne uđe u prostoriju. Da i kriminalci (metafora) umeju da kažu nešto pametno pokazalo se kada je Subotić, drhtavim i prilično nervoznim glasom upitao prisutne neke stvari. 
Zašto ljudi koji su me tapšali po ramenu sada govore da ne znaju šta sam ja radio? 

Ili neka od pitanja koja su piscu ovog teksta pala na pamet. 
Zašto i kako je moguće u sred Evrope voditi preduzeće/klub dvadeset godina i ne znati koliko si kome dužan, u jedan jedini cent!? 
Da li u ovoj državi postoji institucija koja vodi evidenciju ili postoji još jedan paralelni sistem u kome mogu učestvovati samo ljudi zalepljeni za svoje fotelje? 
Da li je realno da ne postoji neko sistemsko rešenje i obrazac ili se sve ostavlja na obraz patetičarima koji opozivaju neopozive ostavke i dvadeset godina se rotiraju uz priču da će posle njih da bude potop? 

...dakle, crva nije ni bilo!