Aleksandar Stojmirović - foto: lična arhiva

Uzbekistan, sa 33 miliona stanovnika, jedna je od najvećih zemalja centralne Azije. Do nedavno egzotični i drevni Samarkand, grad na putu svile, bio je glavni grad koga je smenio Taškent. Drevni narod još čuva uspomenu na slavnog vojskovođu Aleksandar Makedonskog, koji je na putu prema Indiji prošao kroz Uzbekistan i tu se duže se zadržao.

Njegov imenjak i savremenik Aleksandar Stojmirović protekle dve godine uspešno je gradio trenersku karijeru u dalekom Uzbekistanu. Na poziv menandžera i prijatelja Igora Petkovića otisnuo se u 5.500 kilometara udaljenu srednjeazijsku zemlju i našao se u stručnom štabu nekadašnjeg višestrukog šampiona Nefčija, tada prvoligaša (drugi rang) i dao krupan doprinos uspešnom povratku u redove superligaša. Sa prosekom od preko 30 godina i malim rosterom od 13-14 igrača došli su do velikog cilja.

- Presudile su ambicije kluba i to me je privuklo. Volim izazove, želim da se dokažem, bilo je pritiska, ali smo nadvladali i četiri kola pre kraja obezbeđena je titula i plasman u elitu. U stručnom štabu prvog trenera Ilhoma Mumindžanova bio sam zadužen za fizičku pripremu i taktičku periodizaciju, mogu reći bez lažne skromnosti, da sam tome dosta doprineo. U to vreme bio sam jedini srpski trener u Uzbekistanu, znanje ruskog jezika mi je olakšalo komunikaciju, ali sam od 20 meseci koliko sam proveo tamo, 14 bio bez porodice, i to je bila otežavajuća okolnost. Nije bilo lako, trebalo se prilagoditi mentalitetu, shvatanju nivoa znanja koji se u velikoj meri razlikuje od Evrope. Uneo sam puno novina, promena u pripremi, izbačene su aerobne vežbe koje su bile nepotrebne zbog spremnosti igrača. Radilo se po mom programu, naročito u taktičkim stvarima, gde su na niskom nivou – kaže Stojmirović, koji je posle uspešne sezone stekao veliki autoritet među kolegama i gračima.

Na poziv bivšeg selektora Samvela Babajana obreo se u superligašu Navbaharu. Klub je imao visoke ambicije, ništa nije menjao u načinu rada, i bio je odgovoran za fizičku spremu, što ga nije u potpunosti zadovoljilo. Titula je izmakla za bod i prvo mesto osvojio je Pakhtakor. Igrali su u finalu kupa i izgubili u produžecima od Nasafa. Plasmanom na drugo mesto izborili su grupnu fazu Lige šampiona Azije. Treba pomenuti da su veliki doprinos daja trojica srpskih igrača, najbolji strelac Zoran Marušić (11 golova), štoper Bojan Ciger i vezni Jovan Đokić.

- Za dve godine rada postao sam sinonim uspeha i stekao popularnost među igračima, pre svega primenom savremenih metoda rada. Hteo sam da odem, mada sam imao odličnu saradnju. Način i pristup radu nije mi odgovarao, želim da nađem klub gde ću imati potpuniji trenažni proces, i više doprineti usavršavanju igrača - objašnjava i navodi da je bilo ponuda, veli, da se neće se zaletati i čeka odgovarajuću.