Naslovna strana knjige – foto: Bora Vojvović

Nakon 35 godina od smrti, ovih dana je objavljena i u Novom Sadu promovisana knjiga o Hugi Ruševljaninu (1927-1990), našem legendarnom fudbalskom stručnjaku - sportskom direktoru, selektoru, "tehniku", direktoru...

Knjigu je napisao Kosta Rajević - novosadski novinar.

Šta sadrži knjiga?

Uvodnik Slobodana Jakovljevića, dugogodišnjeg urednika sportske rubrike lista "Dnevnik" u penziji, pod naslovom Čovek vanvremenskih ideja i vizije. U njemu naglašava da je Hugo važio u drugoj polovini dvadesetog veka za najzagonetniju ličnost u jugoslovenskom fudbalu, za mnoge i najkontraverzniju. Pravi fudbalski mag, fudbalski genije kada je u pitanju upravljanje fudbalskim klubom.

Radio je kao sekretar u "Slozi" - današnja Vojvodina (1949-1951), RFK "Novi Sad" (u dva navrata: 1955-1963. i 1970-1978), Partizanu (1964), Vojvodini (1979-1986), Vardaru (1964-1967), "Pobedi" iz Prilepa (1968) i Rijeci (1968-69), bio član trojne selektorske komisije fudbalske reprezentacije FSJ u sastavu Ljubomira Lovrića i Prvoslava Mihajlovića (1961-1964), koja je na Svetskom prvenstvu u Čileu (1962) osvojila četvrto mesto.

Kruna njegove veoma uspešne fudbalske karijere je ipak RFK "Novi Sad", popularni "kanarinci", koji je dve decenije bio jak drugoligaš (u ondašnjoj Jugoslaviji), a tri sezone i u najelitnijem jugoslovenskom fudbalskom društvu.

U knjizi je na 110 stranica detaljno opisan njegov rad i rezultati u svim klubovima u kojima je radio, a kakav je kao ličnost i stručnjak bio, govore sportski radnici, funkcioneri, treneri i fudbaleri.

Iako nikada nije bio ni fudbaler ni trener, u jugoslovenskim fudbalskim krugovima je stekao epitet fudbalski genije, nepriznati fudbalski mag, jer je sa svojim vanvremenskim idejama, harizmom, vizijama, autoritetom, energijom i motivacionom elokventnošću znao da kao sportski direktor - "tehniko", kako je najčešće oslovljavan, klub u kojem je radio dovede do svetlih visova.

Umesto rezimea: gde god je bio, iza njega su ostajali vidljivi tragovi i odlični rezultati.

Naš veliki književnik, nobelovac Ivo Andrić, u nizu mudrih rečenica o ljudima, njihovim karakterima i naravima, u jednoj je napisao: "Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas ostave ravnodušnim." Takav je bio i zauvek ostao Hugo Ruševljanin, zbog čega ova knjiga, iako se pojavila tek 35 godina nakon njegove smrti, ima svoj smisao, aktuelnost i dragocenu poruku za sve.

Moja iskustva i utisci o saradnji sa Hugom

Autor ovog teksta je godinama, decenijama sarađivao sa Ruševljaninom, jer je punih 15 godina bio dopisnik "Tempa" iz Novog Sada, a Hugo u to vreme tehniko RFK "Novi Sad" ili sportski direktor FK Vojvodina.

U knjizi je objavljen i moj tekst o tome kako sam sarađivao i šta mislim o Ruševljaninu, pa, ako nije prepotentno ili neukusno, i ovde ću parafrazirati sebe.

Kada sam 1976. godine iz sarajevskog "Oslobođenja" došao u Novi Sad i nastavio novinarski rad u "Dnevniku", a ubrzo potom i u Gradskom veću Saveza sindikata, nastavio sam da pišem i svoje tekstove objavljujem, sem u "Dnevniku", i u mnogim novinama širom Jugoslavije. Pisao sam o svemu, ponajmanje o sportu...

Jedan od uspešnih timova RFK "Novi Sad" - foto: Bora Vojnović/arhiva kluba

Međutim, u RFK "Novi Sad" su počeli da igraju moja dva zemljaka iz Srpske Crnje - Mile Jovin i Branko Laziočić. Zamolili su me da ih predstavim u rubrici "Tempa" - Asovi drugoligaških terena. Pristao sam i objavljeni tekstovi su imali solidan odjek u sportskoj javnosti, uostalom kao i sve u to vreme objavljeno u tom jugoslovenskom ilustrovanom sportskom nedeljniku.

Posle izvesnog vremena predsednik Gradskog sindikata Živan Ilić, u to vreme i predsednik drugoligaša sa Detelinare - popularnih "kanarinaca", preneo mi je želju Huge Ruševljanina da se upoznamo. Bio je tada tehniko RFK "Novi Sad" i želeo je da zna i kontroliše sve u klubu, uključujući i pisanje štampe o njegovim igračima i rezultatima.

Otišao sam na razgovor pomalo zabrinut da će mi šef, kako su ga svi zvali, ponešto zameriti u objavljenim tekstovima. Međutim, zatekao sam čoveka otmene učtivosti, finih manira, naglašene gospodstvenosti i lako uočljive dobronamernosti. Uz kurtoazno priznanje da mu je drago što se upoznajemo, izrazio je nadu da ćemo ubuduće profesionalno i u obostranom interesu sarađivati, rekavši mi da je o tome već ostvario saglasnost sa Radetom Šoškićem, glavnim i odgovornim urednikom "Tempa". U toj nevelikoj, ali veoma popularnoj i čitanoj rubrici "Tempa" objavio sam vremenom priče o mnogim fudbalerima "kanarinaca": Ljukovčanu, Markoviću, Galonji, Vasiću, Gruboru, Jokanoviću, Bekvalcu, Jovaniću, Vještici, Šimeku, Mariću, Stanišiću, Panteliću… i bio prezadovoljan što mi ih je i Hugo uvek hvalio.

Kada je potom izabran za direktora FK "Vojvodina" (1979), to je, što se kaže, bio "božji dar" za sve, pa i za nas novinare. Dobili smo čoveka odnegovane učtivosti, gospodstvenih manira, sjajnog stručnjaka, simpatičnog i dobronamernog čoveka, intelektualca u pravom smislu reči, s kojim se moglo razgovarati o svemu: igračima i igri, trenerima, politici, viziji, misiji i strategiji kluba, finansijama, transferima, planovima i ambicijama - ama baš o svemu. I to na visokom intelektualnom nivou, bez imalo fraza, argumentovano i uverljivo.

Stoga sam se uvek radovao intervjuima sa Hugom, a bilo ih je više, jer sam znao da kvalitet neće izostati. "Tempo" ih je uvek objavljivao kao udarne priloge - čitane i hvaljene.

Radeći celog života kao novinar, upoznao sam veliki broj sportista, sportskih radnika, stručnjaka, funkcionera u sportu, trenera... i nakon svega, sa velikim zadovoljstvom mogu reći da mi je Hugo Ruševljanin bio i ostao broj jedan! Elokventan, stručan, objektivan, dobronameran, autoritativan... bio mi je ličnost od neprocenjive koristi kako u izboru tema o kojima ću pisati, tako i u kritičkim osvrtima na objavljeno, jer nikada nije bio kurtoazan, već argumentovano kritičan i, kao takav, od ogromne koristi da spoznam pravu istinu o onome što sam napisao!

No, nije to najbitnije. Bitnije od toga su informacije koje sam o svemu od Huge dobijao - jer su bile precizne, aktuelne i objektivne. Zahvaljujući njima, napisao sam brojne tekstove koji su mi pomogli da postanem novinar kome se verovalo i koji je bio cenjen. U brojnim intervjuima koje smo radili, sve je “zvečalo” njegovom elokventnošću, dubokom misaonošću, kritičnošću i objektivnošću! Kad god bih, kako tada tako i kasnije, sa nekim, ne samo u sportu, radio kakav intervju - želeo sam da sretnem sagovornika kakav je bio Hugo Ruševljanin.

Šta mi je još bilo veoma dragoceno sarađujući sa Hugom? Njegova kritičnost koja je bila argumentovana i dobronamerna! Nekada je bio i veoma oštar, ali me nikada nije uspeo razočarati, ne kmoli naljutiti, daleko bilo - uvrediti. Naročito mi je zamerao što često previše hvalim fudbalere i što ih citiram kad su ljuti pa neumereno kritikuju klub ili trenere. Upozorio me je da su mnogi fudbaleri dvolični i da će, čim padnu u nemilost zbog izgovorenog, svu krivicu svaliti na novinara tvrdnjom da oni to nisu rekli, da je to novinar izmislio. To mi se zaista često dešavalo, jer sam, da bih ih ispoštovao, autentično citirao ono što su mi rekli, a zbog toga često bio negiran i kritikovan. Hugi sam beskrajno zahvalan što me je naučio da tu budem krajnje oprezan i da to više ne činim!

Da ne dužim: u svojoj 50-godišnjoj novinarskoj karijeri pisao sam o svemu i svačemu: sportu, kulturi, politici, privredi, estradi, ekonomiji, bankarstvu... uradio i objavio na desetine, stotine intervjua sa ličnostima iz gotovo svih sfera života, i sa velikim zadovoljstvom pamtim Hugu Ruševljanina kao intelektualca i eruditu sa kojim je bilo predivno sarađivati!

Rečju - Hugo Ruševljanin je bio, jeste i ostaće moja sportska ličnost broj jedan!

Piše: Dragan Pejić, dipl.politikolog