Mnogo toga se događalo u prethodnoj godini. Bilo je turbulentno vreme i jedini koji su imali hrabrosti da uzmu „vruć krompir“ u ruke bili upravo gospodin Milenko Jokić i gospodin Zoran Pavlović, veliki i iskreni prijatelji i saradnici mog pokojnog oca i moje porodice. To su ljudi kojima beskrajno verujem. Pre nego što sam njima dvojici ponudio mesta čelnih ljudi kluba to isto sam nudio i drugima koji su sad udružili i koji su sad kolovođe neke „revolucije“ koju ja ne razumem. Pogotovo ne razumem zašto si ti „revolucionari“ posle moje ponude i dugog razmišljanja odbili da preuzmu vode klub nego su za vreme proteklog šestomesečnog mandata uprave pokušavali da na sve načine sabotiraju i omalovaže sve pozitivne stvari koje je uprava uradila. Radilo se o blokadama klupskog računa, puštanju menica, pretnjama itd . . . O rezultatima aktuelne Uprave kluba mogu reći da je uspela da finansijski stabilizuje klub, isplati sve finansijske prinadležnosti igračima, članovima stručnog štaba i zaposlenima, afirmiše mlade igrače, formira novi tim i na kraju osvoji Kup Srbije što je obezbedilo izlazak na evropsku scenu naredne sezone. Stoga ne vidim razloge nezadovoljstvu gospode koja je umešana u formiranje nekakve „paralelne“ Skupštine i ujedno ih pitam, protiv čega se i protiv koga oni bore ?

Foto: Balša Butorović, Dnevnik.rs

Moje mišljenje je da ni oni sami ne znaju odgovor na ovo pitanje već žele da naslede i uberu plodove rada sadašnje uprave. Možda i mogu da razumem da su se neki u ovom trenutku razmahali i žele nešto o čemu nisu mogli ni da sanjaju pre samo godinu dana. Sada tako nešto pokušavaju jer nema mog oca, mog idola i tvorca ove moderne, nadam se i u budućnosti uspešne Vojvodine. Gospodo „revolucionari“, moj otac Ratko Butorović vam nije to dozvolio pa sigurno neću ni ja. Obzirom da slušam razne priče i pričice, čitam i pratim medije, osetio sam potrebu da dam bezrezervnu podršku ovoj garnituri ljudi koja vodi klub jer su se u proteklom periodu dokazali delima, a ne rečima i praznim obećanjima. Pravio sam i ja greške pod velikim stresom kojem sam bio izložen, reagovao ponekad ishitreno, nepromišljeno, išao otvorenim srcem. . . Moje greške nisu bile plod loše namere niti mi je bila želja da se sa bilo kime zavadim ili mu se zamerim. Nisam hteo bilo koga da uvredim ili povredim. Međutim, kada sam uvideo da su mnogi ljudi tu, mislim ovde na ovu novu „struju“, isključivo radi ostvarivanja ličnih interesa, a to je novac i lične netrpeljivosti prema ljudima iz kluba zbog čega su počeli da „truju“ navijače sa severa, zapada i istoka, odlučio sam da kažem nekoliko reči u trenutcima kada sam završio svoj mandat predsednika Skupštine kluba. Obećao sam da više neću davati izjave za medije, da neću pominjati imena, da se neću sukobljavati. . . više za to nema nikakve potrbe. Ovi ljudi koji danas vode klub ispunili su želju mog pokojnog oca, navijača Vojvodine i svih onih koji vole Vošu. Doneli su Kup Srbije koji je davno trebao biti naš ali to je priča koja je davno ispričana. Ja sam na neki način spokojan, a tačku na ovu utakmicu ću staviti tako što ću pehar Kupa Srbije odneti na očev grob na godišnjicu njegove smrti. Trudiću se da živim na način na koji me je on učio, da budem ponosan, da volim svoju porodicu, prijatelje . . . To su prava i jedina bogatstva u životu. Smatram da sam bogat jer imam puno prijatelja na tribini, kumova i drugara koje ovom prilikom pozdravljam i sa kojima ću nastaviti da se družim i nakon mog izlaska iz fudbalskih voda. Na kraju, hteo bih da se zahvalim i svojoj majci i bratu koji su kroz svašta prošli za vreme dok je moj otac vodio Vojvodinu. I posle svega im kažem : volim vas. Novoj upravi želim mnogo sreće, da dostojno imenu kluba organizuju proslavu stogodišnjice, da vode Vojvodinu kao što su je i do sad voodili i da ne zaborave legende FK „Vojvodina“. Ratko Butorović je sigurno jedna od legendi kluba.

S poštovanjem Balša Butorović