Onog dana, kakva ironija, posle  razgovara sa  Zoranom Nikolićem, predsednikom Radničkog, saznao sam da je još jedno talentovano dete napustilo Radnički i preselilo se u Radnički Niš. Neću o imenu, radi se o dečkiću rodjenom 2003. koji je najbolji igrač u pionirskom  timu kod Dragana Cvetkovića, a često igra i za kadete koje trenira Slobodan Djošev. 

Nekoliko meseci ranije dva brata, jedan takodje supertalentovani pionir rodjen iste 2003. godine i njegov brat, nešto stariji, igra sada u podmlatku ,  takodje su otišli u niški Radnički. Prošle sezone, tada pionir, mališan 2002. godine, otišao je u niški Radnički, a ovi ga prosledili Car Konstantinu.

Ranije su dvojica naših otišli u Real niški, obojica se vratili posle godinu dve  dana i jedan eno ga igra u podmlatku, a ovaj drugi, ko zna zbog čega, posle boravka u Nišu vratio se kući, bez želje da više igra fudbal.

Ranije je, najpre u Niš u Real, a potom u Zvezdu otišao , već punoletni valjda Vukan Djordjević ,  a pre nepune dve godine , Dimitrije Kamenović koji je ,,uz slatke priče ,, i obećanja preselio se u Čukarički.

Ne pominjem Totija Apostolovića jer je on ,, redovnim putem,, napustio Pirot i obukao dres prvog tima Radničkog.

Ovakvih primera ima još, naveo sam ove jer su skorašnji i još uvek se o njima govori.

Danas sam razgovarao sa čovekom iz Fudbalskog saveza Srbije popularnim Androm, koji mi je rekao kakva su pravila FSS u ovakvim slučajevima.

• Mališan do 15 godina može da promeni klub, ali samo da predje u klub iz istog regiona.  Ispisnica matičnog Kluba je neophodna ,a klub iz kojeg odlazi ima pravo na obeštećenje , 11.000 mesečno za vreme provedeno u matičnom klubu. Naravno potrebno je navesti razlog zašto dete odlazi u drugi grad. Uz sve to, matični Klub ima pravo i na 30%  od ukupnog iznosa.
• Ako mališan odlazi u Klub van regiona, onda je potrebno da i roditelji promene mesto boravka i žive u gradu gde je dete odlučilo da igra.

I tako redom, i tako veoma često, iz godine u godinu. Posle svega mnogo je pitanja i dilema.

Čovek iz Fudbalskog saveza kaže da su najveći krivci roditelji koji , rizikuju da pošalju maloletno dete da živi u drugom gradu, sve u želji da od njega jednog dana bude ,,Mesi,, a samim tim očekuju da  se popravi i porodični budžet. Primer jednog od talentovanih , koji se vratio skoro izgubljen za fudbal, može da opomene. Andra kaže, da roditelji odlaze u Klub, da tamo uporno ubedjuju ljude iz rukovodstva, pozivaju se na mnoge razloge i tako ubede ,,bolećive,, predstavnike Kluba da detetu dadu ispisnicu.

To je jedan od razloga. Kada razgovaraju sa Klubom, ne malo roditelja, govorilo je da ovde u Pirotu deca stagniraju, da nemaju mogućnosti da napreduju, da Klub ne brine o njima i da je to osnovni razlog da napuste Pirot.

Treći razlog je što i sami dečaci žele da poput prethodnika krenu njihovim stopama, verujući da će ostvariti snove!

Ono što zaboravljaju i  roditelji ali i ljudi u klubovima, a to je da je pored sportskog, osnovna obaveza Kluba da dete vaspitava, da prati njegov rad u školi, ponašanje. Odmah pitanje, u kojoj meri će sva ova naša deca koja su napustila Pirot moći , ukoliko se ne dokažu kao fudbaleri, da tamo uspešno završe školu, snadju se kao mali u drugom gradu, žive u uslovima koji su po nekada ispod normalnih. O tome prilikom odlaska malo ko brine.

I ono što je u svemu suština to je da klubovi u zemlji Srbiji i Fudbalski savez Srbije, moraju da postave jasne uslove, kada i pod kojim uslovima maloletno dete može, odnosno , NE MOŽE, da napusti porodicu, kuću, grad, školu, drugare, klub. Ko je taj ko sve to zaboravi i pusti dete u ,,beli svet,,! Ko će da odgovara. Roditelji, Klub, Fudbalski savez što o ovom problemu ne razmišlja.

Zar nije bolje da se postavi starosna granica, ispod koje dete, ne može da živi bez roditelja, može da napusti svoj dom i ode u nepoznato. Da li su to 15, 16 ili 18 godina. Veliki klubovi, kojima se više isplati , manji je trošak  nego da  ,,prave svoje igrače, već  da ,,kradu,, talentovanu decu po provinciji ,  uzimajući  tako mališane, uz ,,slatka obećanja,, dok se ne domognu ispisnice. A potom… Od njih deset osam ih kasnije nigde više nema. Vrate se kući pognutih glava, nezavršene škole,  ne daj Bože napadnuti  porocima ! I onda, ko je odgovoran?

Na kraju postoji i onaj fudbalski deo. Radnički MORA da uradi sve , da stvori sve uslove koji će omogućiti da  se  mališani  razvijaju, da ulaze u tajne fudbala, ali i da , na odredjeni način, zajedno sa roditeljima brinu o njihovom odrastanju. Radnički MORA  da im obezbedi opremu, trenere, lekara, ako treba i psihologa povremeno,  sve tehničke rekvizite, teren, turnire,  uvid u uspeh u školi … Verujem da bi tada roditelji bili uvereniji u razvoj  njihove dece i sačekali, kao što je slučaj sa jedinim primerom, mladim Miodragom Kamenovićem, koji je kao kadet postao prvotimac, a njegovi roditelji nijednog trenutka nisu pokucali na vrata i zatražili ispisnicu.

Primer  Miodraga  Kamenovića ovog talentovanog  momka  je jedan jedini. Ili su roditelji razumeli pravi put i način za razvoj svog deteta.

U Radničkom moraju hitno da traže rešenja. U svojoj sredini, u Savezu, u saradnji sa roditeljima ! Hitno!!!