U životu mladog ubskog fudbalera Radoslava Petrovića mnogo toga lepog desilo se u prethodnoj godini. Postao je standardni član prvog tima Partizana, ali i član omladinske i mlade reprezentacije Srbije. U jesenjoj polusezoni odigrao je preko 20 utakmica za Partizan, ne zna se koja je važnija (Temišvar, Fenerbahče, utakmice kupa UEFA, Crvena zvezda...).

Kao vatreni navijač Partizana utakmice si posmatrao sa južne tribune. Kakav je osećaj biti na terenu?
- Jednom rečju neverovatan. Do pre godinu dana mogao sam samo da sanjam tako nešto. Ni na kraj pameti mi nije padalo da bi taj san mogao da se ostvari tako brzo. San svakog mladog fudbalera u Srbiji je da jednog dana zaigra u prvom timu Partizana ili Crvene zvezde. Pojaviti se na terenu stadiona JNA pred prepunim tribinama je osećaj koji treba doživeti i zbog kog vredi živeti.

Trener Jokanović ima izuzetno poverenje u tebe.Kao devetnaestogodišnjaka odmah te je "gurnuo u vatru". Čime si ga zadužio?
- Zadužio je on mene, što me je u najvažnijoj utakmici sezone protiv Fenerbahčea u kvalifikacijama za LŠ ubacio u prvu postavu. To, svakako, niko nije očekivao. Mi smo tih dana imali mnogo razgovora, tako da me je on polako pripremao za te mečeve jer su trojica olimpijskih reprezentativaca bila odsutni, a Žuka je bio povređen. Ta utakmica predstavlja prekretnicu u mojoj karijeri i čitavoj priči vezanoj za Partizan.
Odigrao i svoj prvi večiti derbi?
- Sigurno najznačajnija i najupečatljivija utakmica u mojoj dosadašnjoj karijeri. Nadam se, bože zdravlja, da ću odigrati još mnogo velikih utakmica. Ali, u svakom slučaju, taj derbi će ostati u mom sećanju kao najvažniji meč u životu.

Ispunio si svoj san da igraš za Partizan. Koji je tvoj sledeći cilj?
- Želja mi je, najpre, da ove sezone odbranimo duplu krunu i da se naredne sezone plasiramo u LŠ. Sledeće što bih želeo da se dogodi je da zaigram za A reprezentaciju. Ove sezone bio sam na pragu da mi se tako nešto i dogodi. Ipak, time se neću mnogo opterećivati, već ću se truditi da u svakoj utakmici dam sve od sebe.
Ko te ne poznaje možda bi očekivao da ćeš se oubraziti. Međutim, oni koji te dobro znaju sigurni su da to ne može biti slučaj, pa čak igrao i u Mančesteru.
- Drago mi je da to čujem. Ja imam utisak da se kod mene nije ništa promenilo. Ako krenem u pogrešnom smeru, tu su moji drugari, oni će me dovesti u red. Nadam se da ću uvek ostati onaj Raća koga svi znaju.
Pratiš li dešavanja na ubskoj fudbalskoj sceni? Pre svega, Jedinstvo.
- Kako da ne. U jesenjoj polusezoni često sam gledao utakmice Jedinstva, ali i Radnika. Tu igraju moji drugari, predvodi ih moj trener iz mlađih kategorija Jedinstva Žarko Jovanović sa kojim smo postigli mnogo uspeha. Inače, svaki slobodan momenat koristim kako bih došao na Ub. Ovo je moj rodni grad, i često mi smeta greška koja se provlači po medijima da sam Obrenovčanin. "Ubih" se svima objašnjavajući da sam sa Uba.
- Jedistvo je moj klub. U njemu sam proveo dvanaest godina I to je klub kojem najviše dugujem. Iskoristio bih priliku da se zahvalim: pokojnom Vidosavu Trifunoviću, Tomislavu Jeftiću, Dejanu Petroviću, Nikoli Milkoviću, Radovanu Tadiću, Tomislavu Popoviću, Jordanu Vidiću, pokojnom Miroslavu Petroviću , Draganu Matiću, Žarku Jovanoviću i Vojimiru Sinđiću. Od svakog od ovih trenera naučio sam po nešto veliko, I sve kad se sabere ili skupi, to sam ja.