Saša Mrkić, arhivski snimak - foto: facebook.com/fkdubocicaleskovac

Iskusni trenerski vuk Saša Mrkić uvek je zanimljiv sagovornik. U razgovoru se iskristalisale teme razvoja mladih igrača, trenerske struke, reprezentacije... Poznati sručnjak živo se seća svojih fudbalskih početaka i jednog prohujalog vremena koje ga je oblikovao kako igrača i kasnije kao trenera.

- Počinjali smo da treniramo sa 12 godina, fudbal se igrao preko celog dana u dvorištima, po sokacima, poljanama. Svaki slobodan prostor bio je poligon za beskonačno pikanje lopte, nismo marili gde i u čemu igramo, kakva je lopta. Dođeš sat ranije na školsko igralište i obavezno sledi ševa i druge vragolije. Nije nam smetala kiša, sneg, onako mokar ulaziš u odeljenje i sušiš se pored peći. Sećam se da su u moje vreme bili popularni školski turniri, između odelenja, na nivou škola i tu se vršio svojevrsni odabir i selekcija najtalentovanije dece. Voleli smo fudbal i jedva čekali priliku da zaigramo. To nam je bila jedina zabava i igračka u detinjstvu. Mi smo razmišljali o igri, sami nesvesno pravili analizu, uvideli gde grešimo, pokušavali da se ispravimo... Učio sam od starijih, gledajući televizijske prenose i tako sebe oblikovao - evocira uspomene na prve fudbalskie korake na niškom asfaltu.

Seća se kako je izgledao ranije metod rada.

- U protokolu je bilo 16 igrača i dve izmene po ekipi, trebalo je da se izboriš da uđeš u prvi tim. Granica za odlazak u inostranstvo bila je 28 godina, tako da su mladi igrači bili do 24-25 godina, a ne kao danas na granici punoletstva. Drilovanje (tenzije) je bilo non-stop. Najuporniji uspevali su da se probiju, najpre sa dvojnom registracijom dobijali su priliku da se nametnu u drugom klubu. U zavisnosti od učinka klub je mogao da te vrati za pojedine utakmice. Suština je da sad igra onaj koji mora, ne onaj koji treba. Čiste fizikalije su u prvom planu. Kad dođeš u prvi tim više stvari ima koje moraju a ne koje trebaju. Mi više ne proizvodimo igrače, niko se ne bavi talentima. Ranije je trening trajao dva-tri sata, sa beskrajnim ponavljanjima sve dok se akcija ne dovede do savršenstva. Sada je sve drugačije, nema lepote, brzine, fudbaler igra kao na treningu, mlako, beskrvno, bez ideje.

Ukazujući na problem osvrnuo se na položaj trenerske struke u postojećim okolnostima, kada se stručnjaci menjaju kao na filmskoj traci.

- Struka se sve manje pita, nema tu pametovanja, ljudi u klubovima nemaju jasnu viziju, niti znaju šta hoće. Trenere odabiraju bez jasnog kriterijuma, po imenu, preporuci, sa uvrenjem da je taj baš pravi. I kad ga dovedu posle prve euforije i izrečenih pohvala brzo se ohlade usred slabijih rezultata, gledaju ga drugim očima i već traže alternativu. Nemamo trenere stvaraoce, sve više dobijamo školovane analitičare, statističare… Trener ne treba da dovodi igrače, tu ulogu bi trebalo da preuzme menandžer, odnosno sportski direktor. On treba da pravi selekciju i da na osnovu toga dovodi odgovarajućeg trenera - objašnjava i dodaje:

- Vidite gde su nam mlađe reprezentativne selekcije, tu i tamo poneka se plasira na završni turnir. U pomenutim selekcijama treba da rade stručnjaci koji su prošli sito i rešeto, iskusni trenerski ”vukovi”. Ako ne na klupi, ono da budu u svojstvu direktora koji će davati smernice i program rada. Trener u svojoj biografiji mora obavezno da ima dug staž u omladinskoj školi kluba, da zajedno sa detetom stasava i uči. Posle toga sledi mu “pečenje” zanata u amaterskom fudbalu pre skoka ka profesionalnim klubovima. Poverenje se ukazuje najčešće početnicima sa skromnim stažom u stručnom štabu, ili onima koji su u godinama ili su dugo van posla. Zašto u selekcijama nema trenera iz zapadnog i istočnog regiona? Nisu beogradski treneri najpametniji - pita se i nastavlja:

- Najveći problem je što se ekipe ne grade na duže staze, ne znaju se ciljevi. Nema strategije, šta se hoće, želi. Kad sa tim rasčiste treba da grade ličnost i delo trenera. Ekipe se menjaju najčešće na polusezoni (šest meseci) i za to vreme prodefiluje veliki broj igrača. Selekcija mora da ima svoju osnovu i da se pravi doselekcija sa eventualno 3-4 nova igrača.

Mrkić ukazuje na nedovoljan kvalitet prikazanog fudbala.

- Fudbala bez filinga (osećaja) nema. Na prvom mestu treba da bude ljubav, na drugom talenat, odnosno osećaj za prostor, loptu, reakcija. Ne mora sve da bude tehnika i taktika. Baza ne postoji, izgubili smo jedan region, primer je istočna Srbija. Sve manje talentovanih igrača dolazi iz ovog podneblja. Nekad su bili čuveni centri kao što je Pirot, Leskovac, Niš, Vranje... Svaki klub negovao je poseban i prepoznatljiv stil igre, razlikovali se po mentalitetu. Sada svi igraju isto, golman je najbolji vezni igrač. Ko je kriv što u reprezentaciji nemamo dva klasična beka (izuzev Kostića)?!

Seća se da je nekada Druga liga brojala 22 kluba, koja je kao razvojna iznedrila brojne asove, pomenuo je Mitrovića, Nastasića, Grujića, Kostića... Zalaže se za povratak sličnog sistema takmičenja, ako ne tako velike lige, ono da budu dve po 16 klubova. Razvojna uloga, kaže on, je prestala da postoji i sve se našlo u službi rezultata sa iskusnim igračima u zenitu karijere i strancima sumnjivog kvaliteta.